„Da si zvezda, sele moja“: Pesma koja je nastala u Beču, nadživela je ljubav, smrt i čitav jedan vek

Bila je to noć između 18. i 19. juna 1853. U sobi bečke Opšte bolnice, u dvorištu koje su zvali Krankenhof, ležao je mladić od dvadeset devet godina. Oko pola deset uveče zazvonilo je zvono. Ušla je bolničarka.

„Pomozite mi da se okrenem“, rekao je.

Ona ga je pokrila. A onda je on izgovorio poslednje reči svog života, ne na srpskom, ne u stihu, već tiho, na nemačkom.

„Leben Sie wohl“.

( Živite dobro. )

Bio je to Branko Radičević, prvi i možda najzaljubljeniji srpski romantičar. Umro je sam, noću, u tuđoj zemlji, daleko od Stražilova za kojim je čeznuo. I daleko od Mine, kojoj je ranije poklonio pesmu koja će nadživeti i njega i nju.

Schlösselgasse 12: Adresa jednog pesnika u osmoj opštini

Ako danas odete u Josefstadt, osmu bečku opštinu, i stanete ispred zgrade na Schlösselgasse 12, videćete solidnu građevinu iz 1793. Na fasadi postoji spomen-ploča koja svedoči da je tu živela jedna od najvećih figura srpske književnosti.

Branko Radičević stigao je u Beč 1843. da upiše studije prava. Otac ga je nagovarao, ali Branko je pisao otvoreno: „Dragi tatice… učenje me prava baš nezadovoljnim čini, kad pomislim još tri godine zgrozim se.“ Pravo ga nije zanimalo. Beč, ipak, jeste. Jer Beč mu je dao nešto vrednije od diplome. Beč ga je uveo u krug oko Vuka Stefanovića Karadžića.

U bečkim salonima i kafanama okupljao se tada cvet srpske inteligencije poput Đure Daničića, Njegoša, Milice Stojadinović Srpkinje i mnogi drugi. I pored nemaštine i memljivih sobičaka predgrađa, Branko je pomagao Vuku u njegovom radu i ispevao svoje najlepše pesme. Kada je 1847. objavio prvu zbirku Pesme, bila je to poetska revolucija. Te iste godine pojavio se Gorski vijenac i Vukov prevod Novog zaveta, što se smatra godinom nezvanične pobede Vukove reforme. Branko je bio njen lirski kapetan. Jovan Skerlić će decenijama kasnije zaključiti da je Branko „u književnosti srpskoj otvorio cvetnu, bogatu romantičarsku epohu.“

Sele moja: Pesma napisana za jednu Badnju večer

Ali ne može se pričati o Branku u Beču bez Mine.

Vilhelmina Karadžić, Mina, sedmo od trinaestoro Vukove dece, bila je zvezda bečkog društvenog života. Govorila je šest jezika, bavila se slikanjem, muzikom i književnošću. U njenom Spomenaru, koji se danas čuva u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, potpisali su se Leopold Ranke, Njegoš, knez Mihajlo Obrenović, patrijarh Rajačić. I Branko Radičević, ali ne kao državnik, nego kao zaljubljeni pesnik.

Priča o pesmi Sele moja počinje jedne Badnje večeri 1849. Mina je to ispričala sama, dvadeset godina kasnije.

„Na taj dan, Vuk je gostio svoje zvanice, a i prijatelje, a jedan od tijeh donio je meni na dar knjižicu, spomenicu. Ja zaredih da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka. Dok se okrenuh, već je napisao: „Pevam danju, pevam noću, pevam sele što god ‘oću, a i što ‘oću to i mogu, samo jedno još ne mogu, da zapevam glasovito, glasovito, silovito, da te dignem sa zemljice, da te metnem međ’ zvezdice…““

Mina je te stihove nazvala „mirisavim jutarnjim cvetkom“, a za Branka zapisala da je „đenije“. Ljubav nije bila neuzvraćena, ali je bila neostvarljiva. Isprečilo se siromaštvo. Vuk nije hteo da da kćer siromašnom pesniku. Branko je ostao između redova u Spomenaru, između Rankeа i Njegoša, sam sa svojom pesmom. Godine 1977. Zdravko Čolić je otpevao te stihove i jedno bečko Badnje veče iz 1849. dospelo je u uši generacija koje se nisu ni rodile.

Altes AKH: Hof bolesnih

Revolucija 1848. naterala je Branka da napusti Beč. Lutao je po Sremu, stigao do Beograda, ali su ga vlasti proterale, bojeći se nemira koje bi izazvao među omladinom. Vratio se u Beč 1849. i upisao medicinu, nadajući se da će sam sebi naći lek. Prijatelju je govorio sa gorkom ironijom: „Da znaju bolesnici koliko doktori dosad još malo znadu, ne bi ih nikad zvali.“

Stara Opšta bolnica, Altes AKH, otvorena je 1784. reformama cara Josifa II i imala je dvanaest hofova. Dva su ušla u srpsku kulturnu istoriju, Hof 3, Studentenhof, i Hof 4, Krankenhof, odnosno hof bolesnih. Tu je Branko proveo poslednje dane. Stan u kom je pre toga živeo bio je toliko zagušljiv, da je lekar naredio da se prebaci u bolnicu. Ni to nije pomoglo. Medicina tog vremena nije imala leka za tuberkulozu.

Danas je Altes AKH kampus Bečkog univerziteta. Studenti piju kafu u hodnicima u kojima je Branko proveo svoje poslednje dane.

Groblje Sankt Marx: Dva bora i vetar

Opelo je odsluženo u grčkoj crkvi. Branko je sahranjen na groblju Sankt Mark, u trećem bečkom okrugu, tamo gde počiva i Mocart.

Mina je negovala taj grob godinama. A kada je 1877. pisala svoja sećanja za ilustrovani kalendar Orao, njene reči su bile najlepši epitaf koji je pesnik ikada dobio.

„Mati moja i ja njegovasmo dugo Brankov grob, sve dok ja ne odoh iz Beča. Ne znam samo, gdje su ona dva krasna bora sa Brankovog groba. Kad bjehu kraj njega, činjase se, kao da svojim šuštanjem pjevaju divne Brankove pjesme. Sada ih nema, a oko gola kamena razbija se vjetar, pa ujanjem svojim kao da nas opominje: Sjetite se svoga pesnika, on je bolje zaslužio.“

On je bolje zaslužio.

Prenos kostiju iz Beča zamalo se nije desio, groblje je pretilo da bude preorano, a sve kosti sahranjene u zajedničku grobnicu. U poslednjem trenutku, srpsko omladinsko društvo Zora pokrenulo je 1883. akciju. Posmrtni ostaci su ekshumirani, prevezeni vozom, pa dunavskom lađom Nimfa i 10. jula 1883. sahranjeni su na Stražilovu, tamo gde je sam Branko tražio da počiva još dok je bio živ, u stihovima Đačkog rastanka.

Šta je Beč uzeo, šta je Beč dao

Beč je Branku uzeo zdravlje, decenije i Minu. Ali dao mu je i ono bez čega srpska književnost ne bi bila ista, intelektualni krug koji ga je oblikovao, slobodu da piše jezikom naroda i godinu 1847, kada su u Beču, u istoj godini štampane Brankove Pesme, Gorski vijenac i Vukov Novi zavet.

Za dvadeset devet godina života napisao je pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Za deset godina provedenih u Beču.

Na Schlösselgasse 12 danas stoji spomen-ploča. U Altes AKH studenti pišu ispite. Na groblju Sankt Marx nema više dva bora.

Ali pesma ostaje.

Pevam danju, pevam noću, pevam, sele, što god ‘oću…