Na Sajmu knjiga predstavljen „Valcer za zauvek“ – životni put Milorada Samardžije

Na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, predsednik bečkog udruženja A:Kulutra Milorad Samardžija promosivao je delo „Valcer za zauvek“ u koje je kroz pesme, priče, sećanja, zapisa utkao ceo svoj život.

U izdanju „Prometeja“, pred čitaocima je ova zanimljiva trilogija – tri dela jednog životnog i stvaralačkog puta – od detinjstva i mladalačkih godina, do pesama, priča i zapisa nastalih u zrelijem dobu.

Nakon trogodišnjeg rada na knjizi, završenoj povodom 40 godina umetničkog rada, kulturnog i humanitarnog delovanja, Samardžija je kroz „Valcer za zauvek“ ogolio svoja osećanja, podelio najdublje misli i potpuno iskreno čitaocima predstavio sebe.

Razgovor sa autorom je vodio urednik „Prometeja“  Aleksandar Tanurdžić, koji je dirnut tematikom, opusom i obimom knjige – na  oko 400 stranica, primeto da je u pesmi „Pesnikova sudbina“ upotrebljena nova reč u srpskom jeziku, u stihu koji kaže da „mrtav pesnik večni nad živima“. Samardžija ju je vrlo rado izrecitovao publici.

Usledio je osvrt na mladalačke dane, učešće kao člana i soliste KUD-a „Svetozar Marković“ iz Novog Sada, tada među najtrofejnijim društvima u zemlji, ali i kao člana državne delegacije Svetskom prvenstvu u fudbalu u Španiji i prijema kod gradonačelnika Madrida, kralja i predsednika FIFE. Ništa manje važno i zanimlijvo bilo je prisećanje na nagrade na Jugoslovenskim takmičenjima i festivalima, saradnje sa TV stanicama, Zdravkom Čolicem i Doris Dragović u TV-šou spotovima albuma „Ti si mi u krvi“.

Razgovor je tekao i o stvaralaštvu, motivima, pričama o balovima, posebno o Svetosavskim balovima u Beču koji su, od kada je bio umetnički direktor, u carskoj Palati Hofburg izašli iz dotadašnjih okvira i poprimili sasvim drugu dimenziju, značaj i popularnost.

Osvrnuvši se na autorovo mladalačko doba, domaću i svetsku literaturu koju je tada čitao, uglavnom za starije generacije, voditelj se dotakao i pesme posvećene Borisavu Bori Stankoviću.

Samardžija je pojasnio da je „Nečista krv“ knjiga njegove mladosti i da joj se od 14 godine uvek iznova vraćao, ponovo otkrivao i s vremena na vreme pomišljao da je u njoj čitav opus autora čiju dimenziju nije do kraja dokučio. I, naravno, izrecitovao pesmu posvećenu velikanu srpske književnosti iz Vranja.

„Razgovor je tekao a vreme stajalo“, utisak je autora knjige, koji je izveo i pesmu „Beogradom“, koja je nastajala na ušću Save u Dunav, kod „Pobednika“, a dovršena isto veče u Pančevu, da bi muziku „osvetlio“ nekoliko meseci kasnije blizu jezera kod Parndorfa, odnosno Beča.

Na kraju, posebna želja autora bila je da kao odu pokojnom Bori Čorbi, frontmenu Riblje čorbe, sa kojim je služio vojsku i svirao bubnjeve u vojnom orkestru u Doboju ´80-ih godina, odsvira i otpeva pesmu „Dva dinara druže“ koju je Bora, imeđu ostalih, tada pripremao za album.

Događaj pun osmeha, sećanja, emocija, nostalgije, nastavljeno je uz razgovor i druženje, dok je autor strpljivo potpisivao knjige.

Kao što je i u predgovoru napisao, razloga i povoda za ovakvu celoživotnu knjigu bilo je na pretek.

„Motivi su dolazili i nedrili se uglavnom sami od sebe. Oprezno, nenajavljeno, u nepravilnim razmacima. Ponekad jurili stihijski, raspusno ili se po uzdahu i žicama gitare prikradali kao nevešt lopov. Ne bojeći se, već pomalo naslućujući da ću ih otkriti, prisvojiti i negde tajno i trajno smestiti. Gde će za nas tiho odležati svoje godine, kao u hladovini dubokih carskih,  crkvenih ili gazdinskih podruma sazrevajući u vremenu, duhu, mislima i osećanjima“, piše Samardžija.

Decenije su prolazile a zapisi i stihovi lagano su se sakupljali, rojili, povijali, ljutili, menjali, gubili i pronalazili, prepisivali, bili tu u dilemama, lomovima, radostima, sećanjima, osećanjima, bolu i ljubavima. 

„U njima sam naslućivao najrazličitija scenarija kakva samo umetnik i stvaralac Život može da nam priredi. U nekima lepršavost, bliskost kao tok kakvog dramoleta ili drame koja nas je u tim prilikama više podsećala na priče iz lektire za starije razrede. Ili kao iz ljuljaške okačene na grani u hladu raskošnog drveta. Nagli preokreti su se u procesu pretvarali u neočekivane zaplete koji bi svojom silinom, osećajem i dubinom doživljaja mogli da budu uklesani na kakvom belom kamenu krajputašu posebno postavljenom za te prilike i namenjenom za večnost“, navodi autor.

Dodaje i da će, kada čitalac pronađe teme, rečenice, delove teksta ili možda čitave stranice sa kojima se identifikuje, ili ga inspirišu, informišu, na momente podsete, možda rastuže, nasmeju, vrate u neka druga vremena, promene nešto na bolje, deluju kao da je već negde pročitao, video ili doživeo tako nešto slično ili isto, učini se da bi i sam to mogao ostvariti ili napisati – tada zahvalan znati da su sav trud i pregor imali smisla i da godine sakupljanja materijala i stvaralačkog rada nisu bile uzalud.

„Ljubomoran sam na svakoga od Vas kada Vam podelim i gotovo roditeljski prepustim nešto u čemu sam rastao, tugovao, kome se poveravao, pažljivo zapisivao dirljive momente, ushićenja, srećne i teške prilike. Slikao lugove i stranputice, likove, gradove i svetove. Možda najuzbudljivije, najlepše i najbolnije što se tada i tu moglo doživeti. Prenosio misli i mudrosti velikana i meni dragih osoba. Ta ljubomora će trajati sve do Vašeg prvog uzdaha, osmeha ili deljenja utisaka sa bliskom osobom. Tada će, dok čitate ove ispovesti gotovo neprimetno prelaziti u sreću i ispuniti me zahvalnošću, toplinom, zanosom i neizmernim ponosom. Jer, ako nekome izmamimo osmeh, ulepšamo dan ili trenutak, makar delom obogatimo život i usrećimo samo jednu osobu, ´usrećili smo ceo svet´“, piše Samardžija u predgovoru svoje knjige.