Sokić dokazuje da za umetnost nije potrebna posebna oprema

Magistar tehničkih nauka, inženjer, preduzetnik i bivši narodni poslanik Nenad Sokić, u zrelim godinama svog života, potpuno ostvaren privatno i profesionalno, hrabro je zakoračio na davno željeni put umetnosti.

Dodao je svojoj bogatoj biografiji još jedno „zvanje“, zahvaljujući kojem ga ljubitelji umetnosti u istočnoj Srbiji, ali i dalje od tog prostora, danas prepoznaju i cene.

Kroz objektiv svog najvernijeg saputnika – običnog mobilnog telefona – Sokić dokazuje da se istinska umetnost ne krije u skupocenoj opremi i komplikovanoj tehnologiji, već u prefinjenom oku posmatrača i čistom daru koji nosimo u sebi.

Rođen 1951. godine u Lipnici kod Čačka, Stokića je nakon završenih studija Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu, profesionalna karijera odvela u istočnu Srbiju, u Prahovo kod Negotina.

Bavio se svojom strukom, objavio brojne stručne tekstove, stvorio porodicu. Od 1994. do 1998. godine obavljao je funkciju republičkog poslanika. Dokazao se kasnije i kao preduzetnik.

A, onda je, u zrelim godinama svog života, potpuno ostvaren, hrabro zakoračio na davno željeni put umetnosti.

Iza sebe ima na desetine izuzetno posećenih samostalnih izložbi u istočnoj Srbiji, u Negotinu, Zaječaru, Majdanpeku, Boljevcu, Donjem Milanovcu, ali i u Beogradu gde je predstavio svoje radove na izložbi „Dodir večnosti u senci prolaznosti“.

Njegov fotografski opus otkriva autora koji je svoju inženjersku preciznost i racionalnost transformisao u čistu vizuelnu poeziju.

Posmatrajući njegove radove, stiče se jasan utisak da on dugo i strpljivo traži i osluškuje prirodu. Kameru mobilnog telefona koristi kao najbrži i najmanje komplikovan medij da oslobodi svoj talenat.

Čovek iz egzaktnog tehničkog sveta počeo je da stvara fotografije koje su u svojoj suštini čist impresionizam. Pokazuje nam da kore drveta, suve trave na livadi, kameni reljefi i čitav taj skriveni mikro svet imaju svoju duboku estetiku i simboliku.

Likovni kritičari ističu da bi uz minimalne intervencije ovi radovi mogli da prerastu u vrhunske digitalne grafike.

Sokić se, pak, ne opterećuje tehnologijom, već iz uređaja uzima ono najbolje, oslanjajući se isključivo na sopstveni osećaj i neponovljivi kreativni momenat.

Ovakav autentičan pristup naišao je na odličan prijem kod publike i eminentnih stručnjaka i umetnika.

Istoričarka umetnosti Marija Simonović iz Zaječara primećuje da Sokićeve fotografije predstavljaju savršeno izbalansiranu igru intimne percepcije i vešto materijalizovane ekspresije.

„Nastale kao rezultat trenutnog nadahnuća, one prikazuju lepotu elemenata koji prirodno okruženje čine magičnim prizorima – teksturu prirodnih materijala, svetlost i boje koje su gotovo dokumentarne. Na ovaj način, fotografija prevazilazi iskustvo ličnog doživljaja i stavlja se u službu posmatrača, koji postaje svestan prolaznosti i lepote zabeleženog momenta“, kaže Simonović.

Sa druge strane, vizuelni umetnik i pisac Miloje Negotinski ističe da autori poput Sokića popularizuju i demistifikuju vizuelnu umetnost, vešto izbegavajući banalizaciju i svođenje fotografije na puku informaciju.

Pesnik Miodrag Mića Zlatković naziva Sokićeve radove „magijom nadahnutog trenutka“ i opisuje njegov telefon kao „čuvara tajni“ koji nas zbližava u lepoti stvarnosti, dok akademski slikar Dragan Stokić Rajački podvlači da je za hvatanje takve ekspresije u deliću sekunde potrebno mnogo osećaja, dara, ali i umetničke sreće jer autor to radi sa ogromnom radošću.

Možda najbolji dokaz slikarske vrednosti Sokićevih fotografija leži u spontanim pozitivnim reakcijama publike.

Istoričarka umetnosti Dragana Dragotić konstatuje da „Sokićeve fotografije nisu puka beleženja prizora, već svedočanstva o pažljivo osluškivanom ritmu prirode“.

„U fokusu su detalji koji najčešće ostaju neprimećeni: strukture drveta i kamena, nežni prelivi svetlosti, kolorističke nijanse koje otkrivaju sklad i tišinu prostora. Njegov pejzaž se ubrzo svodi na intimne fragmente, gde iz svetlosti, boje i teksture izvlači najčistije vizuelne impulse. Fotografiše intuitivno — jednostavnim sredstvima, ali sa naglašenim osećajem za trenutak, što njegovim kadrovima daje slikarsku mekoću i koncentrisanu izražajnost“, navela je ona.

Dodala je i da u vremenu u kojem je fotografija dostupna svima, Sokić uspeva da je uzdigne iznad svakodnevice:

„Njegovi radovi ne nude samo prizor, već iskustvo: podsećaju da je lepota često skrivena u neprimetnom i da se otkriva tek onome ko ume da se zaustavi i pogleda. Upravo takvi trenuci sačuvani su u njegovom radu — koncentrisani, jasni, gotovo slikarski. Pojedine fotografije odišu slikarskim koloritom i kompozicijom koja podseća na uljanu sliku. Posmatraču prepuštaju da dovrši misao i u njima pronađe sopstvenu emotivnu nit. Zahvaljujući tome, Sokićeve fotografije nisu samo vizuelni zapisi, već prostor susreta između autora, prirode i posmatrača“.

Nadovezujući se na ovu analizu Sokićevog umetničkog opusa, Danijela Milanova povlači paralelu sa istorijom svetske umetnosti i podseća na čuvene reči slavnog Mikelanđela Buonarotija da „svaki komad stene ima statuu unutar sebe, a zadatak skulptora je da tu statuu i pronađe“

Ona, ipak, ističe da Mikelanđelo i Nenad nikako nisu antipodi, već da veoma liče, jer ih povezuje duboki, prisni kontakt sa prirodom, razumevanje njene suštine i sposobnost da prepoznaju lepotu i formu tamo gde je drugi ne vide.

Sokić je autor koji je duboko, visoko i slojevito nastao u prirodi i postao njen neraskidivi deo, pronalazeći skrivenu estetiku u svemu što mu privuče pažnju.

U današnjem ubrzanom, digitalnom dobu punom otuđenja, izložbe Nenada Sokića deluju kao lekoviti, otvoreni prozori za naše oči i um. One nas pozivaju da zastanemo, da dozvolimo da se pred nama rasplete „zlatna vlaška pletenica“ i da kroz čistu stvarnost, a ne jeftinu imaginaciju, ponovo otkrijemo sopstvenu emotivnu nit.

Nenad Sokić nam svojim životom i radom šalje najlepšu poruku: za umetnost i nove početke nikada nije kasno, a svet oko nas je prepun čuda – potrebno je samo da se zaustavimo, pogledamo i dozvolimo sebi da budemo pronađeni i voljeni u tom magičnom trenutku.