Vasiljević predlaže izmenu modela finansijske podrške matice udruženjima u dijaspori

Koreograf i umetnički rukovodilac u šest srpskih udruženja u Austriji i Nemačkoj Dragiša Vasiljević predložio je, u otvorenom pismu predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i premijeru Đuri Macutu, da matica modifikuje model finansijske podrške udruženjima u dijaspori kako bi se obezbedio stabilan sistem njihovog finansiranja i time dugoročni opstanak srpskog jezika, kulture i identiteta van granica Srbije.

Uz napomenu da je svestan da mora postojati kontrola javnog novca, naveo je da ne traži nikakve privilegije, već da mu je cilj da ukaže na potrebu za dugoročnom strategijom i stabilnim budžetima, jer udruženja koja rade sa decom predstavljaju deo infrastrukture srpskog jezika i kulture u dijaspori.

Otvoreno pismo prenosimo u celosti:

„Poštovani gospodine predsedniče Republike, poštovani gospodine predsedniče Vlade Srbije, obraćam vam se u ime ljudi koji žive van Srbije, ali koji svoju vezu sa Srbijom nisu prekinuli i ne žele da je prekinu.

Obraćam vam se posebno u ime roditeljia, nastavnika, članova i rukovodilaca udruženja koji godinama, često gotovo potpuno oslonjeni na dobrovoljni rad, čuvaju ono što nijedna država ne može naknadno da vrati kada jednom bude izgubljeno – srpski jezik, ćirilicu, običaje, kulturu, tradiciju, istorijsko pamćenje i osećaj pripadnosti naše dece Srbiji i srpskom narodu.

Ne obraćam vam se da bih tražio privilegije. Tražim samo da država prepozna strateški značaj onoga što već godinama radimo u dijaspori.

Dijaspora nije samo novac koji stiže u Srbiju

Prema podacima Narodne banke Srbije, lični transferi (doznake) iz inostranstva godinama se kreću oko pet milijardi evra godišnje. Samo tokom 2024. godine evidentirano je oko 4,9 milijardi evra doznaka. (Narodna banka Srbije, Magazin Biznis, Republički zavod za statistiku)

To je novac naših ljudi koji žive i rade u inostranstvu. Veliki deo tog novca završava u Srbiji kroz potrošnju, pomoć porodicama, ulaganja i druge oblike ekonomskog povezivanja sa maticom. Kada se taj novac troši u Srbiji, on učestvuje u stvaranju poreskih prihoda kroz PDV, akcize i druge poreze i doprinose.

Ne tvrdim da je moguće precizno izračunati koliko je svakog pojedinačnog evra koji je dijaspora poslala završilo u državnom budžetu. Takva računica bi bila metodološki neodrživa. Ali je teško osporiti jednu činjenicu: dijaspora predstavlja višemilijardni godišnji ekonomski oslonac Srbiji.

I zato se postavlja pitanje: Da li država Srbijа prema dijaspori ulaže onoliko koliko ona zaslužuje kao strateški partner Srbije?

Nažalost, odgovor na ovo pitanje teško može biti potvrdan.

Problem nije samo u visini sredsava

Problem je i način na koji se sredstva dodeljuju. Udruženja u dijaspori koja se bave očuvanjem jezika, kulture, običaja i tradicije već godinama konkurišu za sredstva putem javnih poziva i projekata. Razumem potrebu za kontrolom javnog novca. Razumem i potrebu da se sredstva dodeljuju transparentno. Ali smatram da je postojeći model potrebno suštinski promeniti.

Jer udruženje koje već 10, 15 ili 20 godina svake nedelje organizuje nastavu srpskog jezika, folklor, kulturne programe, obeležavanje praznika i okupljanje dece nije projekat koji se pojavljuje jednom godišnje. To je stalna funkcija od javnog i nacionalnog interesa.

Ako država smatra da je očuvanje srpskog jezika, kulturne baštine i identiteta naše dece u dijaspori strateški interes Republike Srbije, onda bi trebala da obezbedi stabilan sistem finansiranja.

Zašto se od udruženja traži da budu administrativni stručnjaci?

Poseban problem predstavlja složenost konkursne procedure. Ljudi koji vode udruženja u dijaspori uglavnom nisu profesionalni administratori niti imaju zaposlene pravnike, računovođe i projektne menadžere. To su roditelji, nastavnici, volonteri, kulturni radnici i ljudi koji svoje vreme poklanjaju zajednici.

Njihov posao bi trebalo da bude: rad sa decom.

Umesto toga, često veliki deo vremena moraju da posvećuju pisanju projektne dokumentacije,  prikupljanju različitih potvrda, administrativnim procedurama, finansijskim obrascima, izveštajima, pravdanju troškova, pripremi novih projekata, čekanju odluke da li će sredstva biti odobrena. Takav sistem najviše opterećuje upravo mala udruženja – ona koja često nemaju profesionalni aparat, ali imaju ogroman značaj za lokalnu srpsku zajednicu.

Drugim rečima: od ljudi koji dobrovoljno čuvaju srpski jezik, tradiciju i kulturu traži se da postanu stručnjaci za administraciju i eksperti za popunjavanje i pripremu konkursne dokumentacije.

Smatram da to nije dobar sistem.

Predlažem promenu modela

Umesto da se osnovno funkcionisanje udruženja svake godine vezuje prvenstveno za projektne konkurse, predlažem uvođenje višegodišnjeg institucionalnog finansiranja udruženja koja ispunjavaju jasno definisane kriterijume. Na primer:

1.⁠ ⁠Osnovni godišnji budžet za svako registrovano i aktivno udruženje – Udruženje koje ispunjava unapred utvrđene kriterijume dobija osnovna sredstva za rad. Iznos može biti jednak za sva udruženja iste kategorije.

2.⁠ ⁠Dodatna sredstva prema aktivnostima – Udruženja koja imaju veći broj aktivnosti kroz nastavu srpskog jezika, folklora i druge obrazovne i kulturne programe dobijaju dodatna sredstva.

3.⁠ ⁠Posebna sredstva za velike kulturne događaje, izdavaštvo, gostovanja, međunarodne projekte i druge posebne aktivnosti.  Ali osnovni rad udruženja ne bi smeo da zavisi od toga da li je njegov godišnji projekat administrativno dovoljno dobro napisan.

4. Višegodišnji budžeti – Udruženjima koja pokažu kontinuitet i odgovorno trošenje sredstava trebalo bi omogućiti finansiranje na period od najmanje tri godine. To bi omogućilo planiranje rada, angažovanje nastavnika, profesora, umetničkih rukovodilaca, koreografa, itd.

Država ne sme da čeka da sve nestane

Ovo je suština mog obraćanja. Novac se može pronaći. Projekat se može finansirati sledeće godine. Program se može ponovo pokrenuti. Ali dete koje odraste bez srpskog jezika i kulturnog nasleđa svojih predaka teško je vratiti  kada odraste.

Ako danas ne omogućimo deci u dijaspori da uče srpski jezik, upoznaju svoju istoriju i kulturu, pevaju srpske pesme, igraju srpske igre i upoznaju vršnjake iz svoje zajednice, sutra ćemo imati generacije ljudi srpskog porekla kojima će Srbija biti samo poreklo njihovih predaka.

To nije pitanje dnevne politike. To je pitanje nacionalnog interesa i dugoročne državne strategije.

Postoji i jedna velika nesrazmera

Država sa pravom očekuje da dijaspora bude povezana sa Srbijom. Očekuje da ljudi iz dijaspore šalju novac svojim porodicama. Očekuje njihovu podršku. Poziva ih da investiraju. Poziva ih da se vrate. Poziva ih da učestvuju u promociji Srbije.

Danas se dijaspora uključuje i u promociju velikih državnih projekata, uključujući i EXPO 2027. Predstavnici Vlade pritom javno govore o dijaspori kao o strateškom potencijalu i partneru Srbije. Ako je tako, onda odnos države prema dijaspori ne sme da se završava na pozivima i manifestacijama. Partnerstvo mora imati i svoju finansijsku i institucionalnu dimenziju.

Moj predlog je jednostavan

Ne tražim da se novac deli bez kontrole. Ne tražim privilegije. Ne tražim da svako udruženje dobije sredstva bez obzira na rezultate svog rada.

Tražim predvidiv, transparentan i pravedan sistem. Tražim da država prepozna da udruženja koja godinama rade sa decom predstavljaju deo infrastrukture srpskog jezika i kulture u dijaspori. Tražim da se osnovno finansiranje takvih udruženja izdvoji iz stalne neizvesnosti projektnih konkursa.

Tražim da se uvede stabilan godišnji budžet, uz dodatna sredstva prema broju aktivnosti i kvalitetu rada i uz finansiranje za posebne projekte.

To bi bilo transparentno. To bi bilo merljivo. To bi omogućilo kontrolu javnog novca. I, što je najvažnije, omogućilo bi ljudima koji rade sa decom da svoje vreme troše na decu, a ne na administraciju.

Na kraju jedno pitanje

Ako Srbija svake godine od svojih ljudi u dijaspori dobija višemilijardni finansijski priliv, ako sama država dijasporu naziva strateškim potencijalom i partnerom, ako od dijaspore očekuje investicije, povratak, podršku i promociju Srbije – zar nije najmanje što Srbija može da učini da obezbedi da dete srpskih roditelja koje odrasta u inostranstvu ima mogućnost da nauči svoj jezik i upozna svoju kulturu?

Ne tražim da država finansira našu ljubav prema Srbiji. Tu ljubav već finansiramo sami – svojim vremenom, novcem i radom.

Tražim da država prepozna vrednost tog rada. Jer udruženja koja danas uče decu srpskom jeziku, srpskoj kulturi i tradiciji možda nisu velika po broju zaposlenih, budžetu ili administrativnom kapacitetu.

Ali ono što čuvaju jeste ogromno. Čuvaju vezu između Srbije i generacija koje će sutra odlučivati da li će ta veza postojati.

Zato vas pozivam da pitanje finansiranja udruženja u dijaspori više ne posmatrate kao pitanje pojedinačnih konkursa i pojedinačnih projekata.

Posmatrajte ga kao ono što ono zaista jeste – pitanje dugoročnog opstanka srpskog jezika, kulture i identiteta van granica Srbije.

Od države tražim ne privilegiju, već strategiju. Ne povremenu pomoć, već partnerstvo. Ne još jedan konkurs, već sistem.

S poštovanjem,

koreograf u umetnički rukovodilac 6 srpskih udruženja u Austriji i Nemačkoj Dragiša Vasiljević“.