Krivokapić nakon napada pirata na brod: Poštovanje procedura spašava živote

Striktno poštovanje procedura pašava živote u slučaju napada pirata, istakao je kapetan Nemanja Krivokapić, čiji brod su privremeno zauzeli somalijski pirati.

Somalijski pirati napali su 6. novembra 2025. godine i privremeno zauzeli malteški tanker „Hellas Aphrodite“ na pučini Indijskog okeana,a. kapetan broda bio je crnogorski pomorac Nemanja Krivokapić.

On je za Radio Crne Gore ispričao kako je posada 33 sata provela u sigurnoj prostoriji – citadeli, dok su pirati bili na brodu, i kako su ih oslobodili pripadnici pomorskih snaga Evropske unije u okviru operacije Atalanta. Krivokapić kaže da je posadu pre svega sačuvalo striktno poštovanje pravila i procedura.

Kako je izgledao trenutak kada ste shvatili da vas napadaju pirati?

Krivokapić: Bila je to jedna od retkih situacija u kojoj bi mi pomorci trebalo da se nađemo. Igrom slučaja tu sam se zadesio ja, moj brod i posada – nas 25 iz tri države: Grčke, Filipina i Crne Gore.

Tom rutom smo već prošli dva puta tokom prethodnih mesec dana. Trebalo je da bude normalan tranzit Indijskim okeanom. More je bilo mirno, vremenska prognoza odlična, ali je, oko 550 nautičkih milja od obale, počeo napad pirata.

Iznenadila je mnoge ta udaljenost od obale, kao i ponovno aktiviranje piratskih aktivnosti u toj zoni, jer nekoliko godina nije bilo težih napada. Bilo je prilazaka pirata brodovima, ali ovakav napad dugo se nije dogodio.

Kako počinje napad na brod koji se nalazi toliko daleko od obale?

Krivokapić: Zona oko Somalije označena je kao područje sa rizikom od napada pirata i prolazak svakog broda zahteva dodatne sigurnosne mere.

Plovili smo normalno i pratili sigurnosne izveštaje i uputstva. Iznenada se pojavio ribarski brod za koji se kasnije ispostavilo da je otet nekoliko dana ranije i korišćen kao takozvani „mother ship“.

Bio je desetak milja od nas i polako je počeo da prilazi. Po načinu manevrisanja osjetili smo da nešto nije u redu.

U početku smo mislili da su u pitanju ribarske mreže koje moramo da zaobiđemo, ali njihov nastavak kretanja prema nama odmah je izazvao sumnju. Tada smo počeli da preduzimamo sve mjere predviđene protokolima. Ispostavilo se da je veoma važno što smo reagovali na vreme.

Šta podrazumeva protokol u slučaju napada pirata?

Krivokapić: Obavestili smo nadležne u kompaniji, a zatim i sve druge službe koje je, prema pravilima, potrebno obavestiti.

Protokol je jasan – posada se povlači sa svojih pozicija, brod se osigurava, a članovi posade odlaze u sigurnu prostoriju, citadelu.

Citadela je dobro obezbijeđen prostor sa više blindiranih vrata i upravo vas ona spašava u takvim trenucima.

Da li svaki brod ima citadelu i znaju li pirati gde se ona nalazi?

Krivokapić: Svaki brod ima svoju citadelu i ona nije na mjestu kroz koje se redovno prolazi. To je skrivena lokacija koju poznaje samo posada broda.

Nije univerzalna i nije mesto na koje pirati mogu odmah direktno da odu. Osigurana je sa više vrata i dodatnim mjerama zaštite, tako da posada može određeno vreme da čeka pomoć specijalnih jedinica.

Kada su pirati ušli na brod, jeste li svi već bili u citadeli?

Krivokapić: Napad je počeo pre nego što smo se oficir i ja povukli u citadelu, jer kapetan i oficir ulaze posljednji. Povukli smo se pre njihovog dolaska i osigurali citadelu.

Tamo imamo komunikacionu opremu. Znali smo da su pirati na brodu. Od nadležne jedinice za tu regiju, odnosno međunarodnih snaga operacije Atalanta, dobili smo instrukcije da ostanemo unutra, da informacije dajemo samo na njihov zahtev i da komuniciramo isključivo sa njima.

Posada je primenila sve ono za šta smo prethodno obučavani. U takvim trenucima najvažniji su treninzi, iskustvo i poznavanje procedure.

Ako samo jedan član posade nije u citadeli, vrata se ne mogu zatvoriti. Zato je ključno da svi poznaju brod, proceduru i da su obučeni.

Kako su izgledala ta 33 sata dok su pirati bili na brodu?

Krivokapić: Kada su se vrata citadele zatvorila, pirati su već bili na brodu. Čuli smo buku, počeli su da se uključuju alarmi i sve ono što se dešava u sličnim situacijama.

To su momenti kada čovek mora da ostane maksimalno fokusiran i smiren. Mi smo došli da radimo, a ne da se borimo. Nismo vojnici, mi smo pomorci.

Očekivali smo da može doći do direktnog susreta sa piratima i bili smo spremni da pratimo protokole. Protokol u slučaju susreta nalaže mirnu predaju.

Hvala Bogu, niko nije bio povređen, uprkos pucnjavi, upotrebi pešadijskog oružja i drugog naoružanja.

Da li su pirati pokušavali da vas pronađu i uđu u citadelu?

Krivokapić: Prvo su pokušali da zaustave brod kako bi se lakše ukrcali. Pucali su na plovilo i komandno mjesto.

Mi nismo znali koliko će vremena biti potrebno da snage stignu do nas, jer je to planirano u tajnosti. U citadeli smo proveli 33 sata.

Bila je spremna za takve situacije – imali smo hranu, piće i komunikacionu opremu. Čuli smo različite zvukove po brodu, preturanje i premetačinu.

Jeste li imali direktan kontakt sa piratima?

Krivokapić: Ne, nismo. Oni nas nisu pronašli. Sve vreme smo bili u citadeli.

Ko vas je na kraju oslobodio?

Krivokapić: Došla je španska mornarica u okviru operacije Atalanta. Dobili smo instrukcije kako ćemo znati da su pripadnici snaga koji dolaze do vrata citadele zaista oni.

Na brod su došli helikopterom, pregledali celo plovilo i osigurali ga. Proverili su da li ima eksplozivnih naprava ili drugih ljudi na brodu.

Nakon toga usledio je pregled broda i njegovo vraćanje u funkciju.

Na fotografijama nakon napada vidi se da je komandno mesto bilo zapaljeno i da je brod pretrpio oštećenja. Jeste li mogli da nastavite plovidbu?

Krivokapić: Fotografije djeluju zastrašujuće, ali plovnost broda nije bila ugrožena.

Brod je pregledan i prošao je sve striktne procedure prije nastavka plovidbe. Naravno, bilo je oštećenja i kasnije je išao na veliku popravku, ali smo posle napada uspeli da završimo putovanje.

Stigli smo u Durban, u Južnoj Africi, i iskrcali teret.

Kako danas opisujete 33 sata provedena u citadeli?

Krivokapić: Kada je prošlo tih 33 sata, rekao bih da je sve prošlo brzo, ali je svaki sekund zapravo bio večnost.

Toliko misli prolazi kroz glavu – šta će biti sledeći korak ako pirati dođu, šta ako ne dođu, koliko je brod ugrožen. Nismo znali u kakvom je stanju brod, a nalazili smo se 550 milja od obale.

Sama pomisao na tu udaljenost izaziva nelagodu, a pritom znate da su pirati na brodu.

Ali to je rizik koji nosi naš posao. Kada se danas osvrnem, najvažnije je da niko nije bio povređen. Nema heroja. Svi smo samo radili svoj posao.

Dakle, presudno je bilo poštovanje pravila?

Krivokapić: Jeste. Poštovanje pravila i procedura je izuzetno važno.

Važna je i reputacija kompanije za koju radite, koraci koje preduzima i mere zaštite koje primjenjuje. Sa ove vremenske distance, smatram da nije bilo moguće uraditi više od onoga što je kompanija tada uradila.

Moram da pomenem i Ministarstvo pomorstva, koje se direktno uključilo, tražilo informacije i komuniciralo sa našim porodicama. To je nešto što ranije nisam ni čuo ni vidio.

Bili ste na tankeru. Da li je piratima cilj bio teret ili posada?

Krivokapić: Teret nije bio oštećen i niko nije pokušavao da manipuliše njime, posebno ne na tolikoj udaljenosti od obale.

Pirate je prvenstveno zanimalo da dođu do nas, odnosno da zarobe posadu.

Da bi tražili otkupninu?

Krivokapić: Da. Otkupnina je cilj, kao što se događalo u mnogim ranijim slučajevima.

Posle napada na naš brod ponovo je pojačana aktivnost pirata. U međuvremenu su neki brodovi zarobljeni, neki su poslije otkupnine nastavili putovanje. To pokazuje da cilj nije prvenstveno teret, već posada.

Kako pirati uspevaju da dođu toliko daleko od obale malim čamcima?

Krivokapić: Prvo su zarobili ribarski brod. Bio je to brod iranskih ribara sa pet ili šest članova posade.

Taj veći brod koristili su da izađu daleko na pučinu i čekaju sledeću žrtvu. To je takozvani „mother ship“.

Tankeri su im posebno interesantni zbog brzine plovidbe.

Kolika je prosečna brzina tankera?

Krivokapić: Od 12 do 14 čvorova, dok se pirati svojim plovilima mogu kretati približno dvostruko većom brzinom.

Nakon svega što ste doživeli, jeste li nastavili da plovite? Kako je to iskustvo uticalo na vas?

Krivokapić: Plovim od 2007. godine, dakle gotovo 20 godina. Pomorci se tokom karijere susreću sa brojnim izazovima.

To je zaista hleb sa sedam kora.

Konstantno smo izloženi opasnostima, ne nužno ovakvim, ali nevremenima i drugim nedaćama koje nas mogu zadesiti tokom svakog ugovora.

Ovo je za mene dodatno životno iskustvo koje potvrđuje da, ako je čojek pripremljen i ako je pomorac dobro obučen, može pravilno da reaguje i kroz veoma opasnu situaciju prođe kako treba.

Svim pomorcima bih savetovao da se uvek pridržavaju pravila i procedura. Treninzi, protokoli i iskustva drugih pomoraca iz ovakvih situacija mogu na kraju da donesu dobre rezultate.