Preminula književnica Vedrana Rudan

Hrvatska književnica i novinarka Vedrana Rudan preminula je u 77. godini života nakon duge i teške borbe s karcinomom, prenose hrvatski meidji.

Jutros je na njenom službenom Fejsbuk profilu objavljeno da se „preselila na područje bez signala“.

Tokom gostovanja u emisiji „Nedeljom u 2“, Rudan otkrila da boluje od karcinoma.

„Vi hoćete da ja plačem u ovoj emisiji jer ja umirem. Želim reći da ima jako puno ljudi koji me vole i da ja volim njih. I da sam besmrtna i neka moju smrt shvate kao odlazak na područje bez signala“, rekla je tada Rudan.

Rudan je od maja 2024. godine vodila tešku borbu sa holangiokarcinomom, rakom žučnih kanala.

O svojoj bolesti, lečenju, bolovima i svakodnevici otvoreno je govorila i pisala na svom blogu, ne skrivajući koliko joj je poslednji period života bio težak:

„Moj je rak je*eno redak, zove se rak žučnih kanalića, čini mi se. Nisam pročitala ni otpusnu listu ni tip ni Internet prognoze. Doduše, negde sam naletela da od prvih simptoma do smrti imaš čak tri meseca da prevariš muža, razbaštiniš decu ili ljubavnika pošalješ u ku**ac. I nije neki rok. Samo 5% srećnika može da se operiše. Ta sam. Najpre sam otišla u Svetu Nedelju u Radiohirurgiju da mi rak spale pre operacije. Spalili su mi rak i džep jer nisam ‘ušla u kvotu’. Naime, država ima sporazum sa tom ustanovom po kome određeni broj Hrvatica i Hrvata ulazi u ‘kvotu’. Ostali ili crknu od raka ili im u pomoć uskoče prijatelji“.

Vedrana Rudan rođena je 29. oktobra 1949. godine u Opatiji, a bila je jedna od najčitanijih i najkontroverznijih savremenih hrvatskih književnica, poznata po direktnom i provokativnom stilu i oštroj kritici društvenih pojava, političara i vlasti.

Diplomirala je hrvatski i nemački jezik na Pedagoškoj akademiji u Rijeci. Radila je kao učiteljica, turistički vodič,…

Više od dve decenije radila je kao novinarka u različitim medijima, među kojima su bili Nacional i Feral tribjun, kao i na radiju, a nakon što je napustila novinarstvo posvetila se književnosti.

Njene knjige prevedene su na više jezika, a pojedina dela adaptirana su za pozorište u zemljama regiona. Pisala je o feminizmu, porodičnom nasilju, društvenom licemerju, bračnim odnosima, starenju, nacionalizmu i političkim elitama.

Objavila je dela koja su prevedena na engleski, mađarski, slovenski, poljski, francuski, italijanski, ruski i makedonski jezik. U Rusiji joj je prevedeno nekoliko knjiga, a u Americi nekoliko priča i knjiga. Pozorišne predstave na osnovu njenih knjiga igrane su u Rijeci, Zagrebu, Beogradu, Varšavi, Londonu, Santa Monici, Budimpešti.

Rudan je objavila 17 knjiga – romane, zbirke tekstova i autobiografiju, a među njezinim najvažnijim romanima su „Uho, grlo, nož“ (2002.), debitantski roman i delo kojim je snažno privukla pažnju čitalaca, zatim „Ljubav na posljednji pogled“ (2003.), „Crnci u Firenci“ (2006.), „Dabogda te majka rodila“ (2010.) jedno je od njenih najpoznatijih dela, posvećeno složenom i konfliktnom odnosu majke i kćeri, te „Doživotna robija“ (2016.).

Krajem jula, ponovo je potresla javnost iskrenom i emotivnom kolumnom u kojoj je progovorila o životu onkoloških pacijenata i ljudima koji se svakodnevno bore za njih.

U svom prepoznatljivom, direktnom stilu, Rudan je opisala iskustva sa riječke onkologije, ali je ovog puta najveću pažnju posvetila medicinskim sestrama, za koje smatra da su pravi heroji zdravstvenog sistema.

„U grupi sam ‘onih kojima je najteže’. Zato znam da mi nije najteže. Umreću, umreće i drugi“, napisala je Rudan, pa se emotivno dotakla i nege koju joj u ovim teškim danima pruža porodica.

„Trenutno sam kod kuće. O meni brine porodica. Supa, čaj, hrana čvrsta, meka, pranje na krevetu… Glumim kako dremuckam. Sramota me je. Na koje sam grane pala. Kad im to kažem čujem samo jednu rečenicu – ti si naša“, napisala je Rudan.

Posebno emotivno govorila je o medicinskim sestrama koje, kako kaže, uprkos iscrpljujućim smenama i teškim uslovima rada, svakom pacijentu pristupaju sa pažnjom i osmehom.

„Čija sam kad sam u bolnici danju i noću, kad u tri ujutro osetim ruku na čelu, kad u pet sestre vidim kako odnose moj otpad koji se meni beskrajno gadi… Nisam bogata, da jesam, dala bih im sve što imam – istakla je književnica, dodajući da joj one uvek skromno odgovaraju da je to „njihov poziv“. Zbog toga se otvoreno zapitala: „Mogu li smene od 0 do 24 biti nečiji poziv ili je to ipak hrvatski državni zločin?““, napisala je Rudan.