Da li psi zaista osećaju krivicu kada urade nešto što ne smeju

Spuštene uši, pognuta glava i izbegavanje pogleda vlasnicima često deluju kao jasan znak da pas zna da je pogrešio. Nauka ima odgovor da li je to zaista tako.

Trejsi Marej primetila je prvu rupu na svojim crnim helankama za jogu dok se polubudna oblačila. Na krevetu je ležao njen pas Kobe, spuštene glave i priljubljenih ušiju, i duboko uzdahnuo. Pored njega, njegov brat Mejpl netremice je zurio, kao pas sa neoborivim alibijem. Bio je to klasičan prizor psa uhvaćenog u nedelu, za koji bi se svaki vlasnik zakleo da je dokaz krivice.

Marej, koja u Vašingtonu vodi servis za šetanje pasa i ceo dan radi sa životinjama, bila je sigurna da je Kobeov izraz lica priznanje. Ipak, nešto se nije uklapalo: Kobe inače ne dira cipele, smeće ni čistu odeću, već isključivo njene stvari nakon trčanja, piše HuffPost.

Šta kaže nauka

Nauka, međutim, pokazuje da je Marej, poput većine vlasnika, verovatno pogrešno protumačila situaciju. Poznata studija kognitivne naučnice Aleksandre Horovic iz 2009. godine otkrila je da pogled koji podseća na krivicu nema veze sa tim da li je pas zaista uradio nešto loše, prenosi Index.hr.

U tom istraživanju vlasnici su psima zabranili da pojedu poslasticu, a zatim su napustili prostoriju. Kada su se vratili, istraživači su delu vlasnika rekli da je njihov pas pojeo zabranjeni zalogaj, bez obzira na to da li se to zaista dogodilo.

Šona Basket, trenerka za ponašanje pasa koja naučna saznanja pretvara u praktične savete, detaljno je analizirala tu studiju.

„Psi koji nisu uradili ništa loše izgledali su najkrivlje. Oni koji su poslušali naredbu, ali su ih vlasnici ipak neopravdano izgrdili, pokazivali su najizraženije znakove ‘krivice’“, izjavila je Basket i dodala da je takvo držanje tela je signal za smirivanje situacije kojim pas pokušava da umiri uznemirenog čoveka, a ne odraz griže savesti.

Signali pomirenja, a ne srama

Savetnica za ponašanje pasa Ali Smit smatra da naši ljubimci često osete našu ljutnju i pre nego što je mi sami postanemo svesni.

„Oni primećuju promenu u našem držanju, izrazu lica i disanju. Menja se način na koji im prilazimo. Prvo gledamo u pocepani jastuk, a onda u njih – oni vide da sledi neprijatna situacija.“

Ono što vlasnici tumače kao sram zapravo je niz signala za pomirenje: pas povlači uši, spušta telo, oblizuje se i izbegava kontakt očima.

Šta znači ako vas pas dodiruje šapom – možda vam šalje važnu poruku

„Pas time ne poručuje: ‘Znam da sam pojeo sendvič i žao mi je’“, objašnjava Smit i dodaje da je mnogo verovatnije da njegova poruka glasi: ‘Vidim da si uznemiren. Možemo li, molim te, da učinimo ovu situaciju manje napetom?’“

Smit za takvu pogrešnu percepciju krivi Holivud.

„Odrasli smo uz filmove u kojima psi razumeju složene ljudske razgovore, razlikuju dobro od zla i planiraju osvete. To jednostavno nije realno.“

Kako psi uče i pamte

Naučnici objašnjavaju da se psi ne sećaju prošlosti na isti način kao ljudi.

„Pas živi u trenutku“, kaže Laversid, vlasnik centra Positive K9 Training. „Ako su nakon izgrizenih cipela ranije usledili vikanje ili kazna, pas počinje da povezuje cipele i prisustvo vlasnika sa nevoljom.“

To nije isto što i žaljenje zbog nečega što je pas uradio pre sat vremena.

„Kada je cipela već uništena, prekasno je za grdnju“, dodaje Laversid. „Time ga ne učite kako treba da se ponaša sledeći put.“

Kada „krivica“ signalizira nešto drugo

Ali šta ako se pas tako ponaša i pre nego što vlasnik primeti nered? Smit kaže da je ključno obratiti pažnju na to kada je takvo ponašanje počelo.

„Da li je pas ‘izgledao krivo’ pre nego što ste videli haos ili tek nakon što ste promenili izraz lica i pitali: ‘Šta si to uradio?’“

Endi Gibs i njegova supruga vratili su se sa večere normalno raspoloženi, ali su zatekli svog trogodišnjeg mešanca pudle sklupčanog u uglu.

„Ponašao se kao da je kriv i pre nego što smo uopšte znali da ima razlog za to“, ispričao je Gibs.

Ubrzo su pronašli prožvakanu kutiju i pocepanu kesicu dehidriranog luka, kao i tragove povraćanja. Luk je za pse toksičan, pa je veče završeno hitnim odlaskom kod veterinara, transfuzijom krvi i računom od oko 5.800 dolara. Pas se, srećom, oporavio.

Iako se činilo da pas oseća krivicu, zapravo je trpeo fizički bol i mučninu, a to se manifestovalo signalima koji podsećaju na pokornost.

Opasnosti pogrešnog tumačenja

Druga studija pokušala je da utvrdi mogu li vlasnici samo na osnovu ponašanja da pogode da li je pas bio neposlušan u njihovom odsustvu. Rezultati su pokazali da im to ne uspeva. Zaključak je bio jasan: psi ne pokazuju „krivicu“ ako izostane reakcija vlasnika, odnosno grdnja.

Basket napominje da to ne znači da su psi bića bez osećanja, ali kontrolisana istraživanja potvrđuju da krivica nije ispravno objašnjenje za njihove reakcije. Problem nastaje kada vlasnici pogrešno protumače te signale.

„Osim ako psa ne uhvatite na delu, on ne može da poveže svoje ponašanje sa vašom ljutnjom“, kaže Basket i dodaje da se njegovo ponašanje neće promeniti, ali će naučiti da ste vi nepredvidivi.

Kako dalje objašnjava, to kod njega stvara dodatnu anksioznost i još više signala za pomirenje, koje vlasnici onda tumače kao još veći dokaz krivice.

Šta vlasnik može da uradi?

Za Smit je važnije pitanje šta vlasnik može da promeni kako bi psu pomogao da uspe.

„Ako pas zaista razume šta želite, zašto to ipak radi? Problem nije u njegovoj tvrdoglavosti, već u tome što ste ga doveli u situaciju u kojoj će pogrešiti“.

Njena rešenja su jednostavna: sklonite smeće, naučite psa željenom ponašanju i nagradite ga.

A Kobe, koji je tog jutra ležao na krevetu spuštenih ušiju? Marej se vratila svom uobičajenom ritmu trčanja, a doček kod kuće uvek je isti. Više to ne naziva krivicom.

Kaže da je to jednostavno Kobeov način da joj pokaže koliko joj se raduje, ali i da mu se nimalo ne sviđa što je sa sobom donela miris nepoznatog mesta.