Koliko se baca hrana i kako to sprečiti – primeri drugih zemalja pokazuju rešenje

U Austriji svakog dana oko 3.000 tona hrane završi u smeću, iako ne bi moralo. Donacije hrane u Austriji su dobrovoljne, dok druge zemlje EU uvode obavezu za trgovce.

Tokom 2024. godine, u Austriji je nastalo približno 1,18 miliona tona otpada od hrane – više od 3.000 tona dnevno. Nešto manje od polovine te količine moglo je da se izbegne. Ove podatke objavilo je Ministarstvo poljoprivrede i životne sredine povodom Međunarodnog dana svesti o gubicima i bacanju hrane.

Iako je količina otpada smanjena za tri odsto od 2020. godine, EU zahteva mnogo više: do 2030. godine, otpad iz prerade i proizvodnje trebalo bi da se smanji za deset odsto, dok bi otpad iz maloprodaje, ugostiteljstva i domaćinstava trebalo da se smanji za 30 odsto.

Maloprodajni sektor čini samo mali deo ukupne količine – nešto više od 71.000 tona. Ipak, u ovoj oblasti postoji značajan potencijal za promene, jer je hrana koja preostane u supermarketima često i dalje pogodna za upotrebu.

Propisi u Austriji su u ovoj oblasti relativno blagi. Donacije su dobrovoljne i podstiču se putem sporazuma i poreskih olakšica. Samo veći trgovci – prodavnice veće od 400 kvadratnih metara ili lanci sa pet i više objekata – u obavezi su da prijave koliko hrane doniraju, a koliko bacaju.

U drugim zemljama EU važe drugačiji propisi.

Francuska: Bacanje hrane je zabranjeno

Francuska se smatra pionirom u zakonskom regulisanju spasavanja hrane. Od 2016. godine, takozvani „Garo zakon“ zabranjuje velikim supermarketima da bacaju neprodatu, a bezbednu hranu, i nalaže im da je umesto toga doniraju humanitarnim organizacijama. Dva dodatna zakona, usvojena 2018. i 2020. godine, proširila su ovu zabranu na sektor institucionalne ishrane i prehrambenu industriju.

Veliki deo robe odlazi u mrežu banaka hrane, koja snabdeva više od 6.000 partnerskih organizacija, socijalnih prodavnica i opštinskih centara za socijalni rad putem više od 70 banaka hrane i oko 30 regionalnih ogranaka. Naravno, ovo ne rešava problem u potpunosti: Francuska i dalje godišnje stvara 9,7 miliona tona otpada od hrane, od čega bi 3,8 miliona tona i dalje bilo pogodno za ishranu.

Češka: Velika ili mala porcija?

Od 2018. godine, Češka takođe zahteva od prodavnica sa prodajnim prostorom većim od 400 kvadratnih metara da neprodatu, a bezbednu hranu ponude humanitarnim organizacijama. Zemlja se fokusira i na školske kuhinje, gde svake godine oko 48.000 tona hrane završi u smeću. Jednostavno pravilo je tamo smanjilo količinu otpada: deca na liniji za posluživanje izjašnjavaju se da li žele veliku ili malu porciju.

Mađarska: Državni distributivni centar

Mađarska kombinuje zakonsku obavezu sa državnom infrastrukturom. Trgovci na malo sa godišnjim prihodom većim od 100 milijardi forinti (273 miliona evra) moraju da imenuju službenika zaduženog za „spasavanje“ hrane i podnesu plan koji sadrži podatke o količinama otpada, ciljevima smanjenja i planiranim donacijama. Za robu sa rokom trajanja dužim od 48 sati, prodavnice su u obavezi da te proizvode ponude državnom centru za prikupljanje i raspodelu viškova hrane najkasnije 48 sati pre isteka roka „najbolje upotrebiti do”; taj centar zatim preraspodeljuje hranu putem registrovanih humanitarnih organizacija.

Ipak, ovo pravilo izaziva polemike: praktično pogađa samo strane lance kao što su Aldi, Lidl, Spar i Tesco. Domaći lanci su organizovani po principu franšize, pa stoga ne podležu ovoj regulativi.

Kritičari su ovu meru prvenstveno doživeli kao potez usmeren protiv stranih korporacija.

Rumunija: Hrana za medvede

Rumunija omogućava kompanijama da same odluče kako žele da smanje količinu bačene hrane. Zakon navodi deset mera, od kojih svako preduzeće mora da sprovede najmanje dve. Većina se odlučuje za nuđenje popusta na robu neposredno pred istek roka trajanja, radi doniranja ili prerade u stočnu hranu.

Sniženja cena su ponekad znatna: u „Kauflandu” (Kaufland) dostižu i do 90 odsto, u „Karfuru” (Carrefour) do 70 odsto, a u „Lidlu” (Lidl) do 50 odsto. Ove podatke iznela su tri vodeća maloprodajna giganta u razgovoru za rumunski medij „Hot njuz” (HotNews).

Proizvodi koji se ne prodaju imaju veoma različite sudbine. Rumunska mreža banaka hrane distribuira donacije za oko 320.000 ljudi putem 910 partnerskih organizacija. Ostali prehrambeni proizvodi odlaze organizacijama za zaštitu životinja. „Kaufland”, na primer, navodi da je donirao više od 34 tone udruženjima – uključujući organizaciju u Brašovu koja brine o medvedima, vukovima i jelenima, pored napuštenih pasa.

Poljska i Litvanija: Nema supermarketa bez partnera

Poljska i Litvanija se oslanjaju na isti princip: supermarketi moraju da pronađu humanitarnog partnera.

U Poljskoj se ovo odnosi na prodavnice veće od 250 kvadratnih metara, koje od 2020. godine imaju obavezu da poseduju ugovor sa humanitarnom organizacijom. Oni koji ne mogu da prilože takav ugovor suočavaju se sa kaznom od 5.000 zlota (1.140 evra), uz dodatnih 0,10 zlota (0,02 evra) za svaki kilogram bačene hrane.

Litvanija ide i korak dalje: tamo svaki maloprodajni objekat – bez obzira na veličinu – mora imati ugovor sa najmanje jednom organizacijom za pomoć koji reguliše predaju hrane; nepoštovanje ove obaveze povlači rizik od opomene ili novčane kazne. Pored toga, litvanski trgovci su u obavezi da odrede godišnji cilj smanjenja otpada i javno objave napredak u njegovom ostvarivanju na svojim veb-sajtovima.

Ovaj model dostiže svoje granice kada je reč o mesu i mlečnim proizvodima. Oni nose oznaku krajnjeg roka upotrebe („upotrebiti do“), a ne preporučenog roka trajanja („najbolje upotrebiti do“), te se nakon tog datuma ne smeju distribuirati. Ako ostanu na polici do večeri poslednjeg dana umesto da budu donirani ujutru, završavaju u smeću – što je praksa koju kritikuje Simonas Gurevičijus, čelnik litvanske banke hrane „Maisto bankas“ (Maisto bankas). Budući da zakon ne precizira ni količine ni vremenski okvir za predaju robe, neki trgovinski lanci su 2025. godine donirali manje proizvoda životinjskog porekla nego prethodnih godina, čime su smanjili ukupnu količinu spašene hrane.

Za Simonasa Gurevičijusa, čelnika banke hrane „Maisto bankas“, problem leži u podsticajima: trgovcima je gotovo svejedno da li će hranu donirati ili će je prodavati do poslednjeg dana, a ostatak baciti. On se zalaže za propise — slične onima u Francuskoj — koji bi zabranili prodaju robe sa kratkim rokom trajanja neposredno pred istek tog roka, te predlaže da se povraćaj PDV-a odobrava isključivo za donacije humanitarnim organizacijama.