Obim suše u Austriji šokirao stručnjake

Ekstremna suša u Austriji ostavlja posledice koje su istraživači očekivali tek u narednim decenijama kao rezultat klimatskih promena.

Skoro dve decenije, istraživačka grupa koju predvodi ekolog Michael Bahn sa Univerziteta u Insbruku, istražuje kako biljke i zemljišta reaguju na stres suše. Ono što je ranije testirano u eksperimentima sada se može posmatrati u prirodi.

„Pomalo je šokantno za nas što se scenariji koje smo testirali za naredne decenije sada odvijaju sa takvom jasnoćom“, kaže Bahn.

To što suše postaju sve češće i intenzivnije kao rezultat klimatskih promena, u principu, „nije iznenađujuće“. Međutim, brzina kojom se negativna predviđanja ostvaruju je „alarmantna“.

Da bi istražili efekte ekstremne suše, naučnici namerno uskraćuju biljkama i zemljištu padavine. U tu svrhu, obuhvaćene su eksperimentalne parcele na alpskim pašnjacima u dolini Štubeitahl u Tirolu ili u istraživačkom institutu Raumberg-Gumpenstein u Štajerskoj.

Nakon nedavne rekordne vrućine, visokog isparavanja i nedostatka kiše, brojna područja u Austriji sada podsećaju na ove eksperimentalne postavke.

Vidljive posledice uključuju gubitke useva u ratarstvu, nestašicu hrane u stočarstvu i, u nekim slučajevima, rano spuštanje sa alpskih pašnjaka. Naučnici takođe analiziraju manje očigledne i dugoročne efekte ekstremne suše na zemljište.

Prethodne studije istraživačke grupe pokazale su da česte suše mogu oštetiti sposobnost zemljišta da zadrži vodu. Istovremeno, zajednice vrsta se menjaju, kako među biljkama tako i u zemljištu. Odmah nakon suše, biljne vrste otporne na toplotu i sušu mogu dobiti na značaju. Ali posledice se protežu i nakon kraja jednog sušnog perioda.

„Postoje i dugoročne posledice. Ovo nazivamo ‘pamćenjem zemljišta’“, kaže Bahn.

Zajedno sa kolegama, ovaj ekolog je uspeo da pokaže da suše različitog intenziteta menjaju sastav i mreže mikroorganizama u zemljištu na različite načine.

Ove promene, sa druge strane, mogu uticati na to koliko dobro biljke preživljavaju naknadnu sušu i koliko brzo se oporavljaju.

Međutim, još uvek nije jasno kada se dostižu kritični pragovi. Potrebna su dodatna istraživanja kako bi se utvrdilo pod kojim uslovima biljke i zemljište se jedva ili uopšte ne mogu oporaviti od ekstremne suše i koji su regioni posebno ranjivi.

Nije bitna samo količina padavina. Vreme, trajanje i intenzitet suše igraju ključnu ulogu za ekosistem. Interakcije sa ekstremnom vrućinom takođe igraju ulogu: toplotni talasi ubrzavaju pojavu suša. Suvi ekosistemi, zauzvrat, oslobađaju manje hladne vodene pare, što može dodatno pojačati vrućinu. Sastav zemljišta, sastav vrsta i biodiverzitet takođe određuju koliko je ekosistem otporan.

Prema Bahnu, neke od posledica mogu se ublažiti vrstom upravljanja zemljištem. Organska materija u zemljištu, posebno humus, tu igra centralnu ulogu. Podjednako je važna za snabdevanje biljaka hranljivim materijama kao i za sposobnost zemljišta da zadrži vodu.

Istovremeno, humus vezuje ugljenik i sprečava njegov ulazak u atmosferu u obliku gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.

Mere koje održavaju ili izgrađuju organsku materiju u zemljištu stoga nisu važne samo za prilagođavanje sve većoj suši.

„Zemljište je najveći ponor ugljenika koji imamo – zaštita zemljišta je zaštita klime“, kaže Bahn.

Istraživanja takođe pokazuju da ekstremne suše mogu promeniti fizičku strukturu zemljišta.

„Naše istraživanje je takođe pokazalo da ponavljajuće ekstremne suše mogu promeniti raspodelu pora u zemljištu, što znači da biljke imaju manji pristup vodi iz zemljišta“, kaže ekolog.

Ovo takođe postavlja pitanje kada navodnjavanje ima smisla. U vremenima ekstremne suše, ono ne samo da može osigurati poljoprivredne prinose, već i potencijalno pomoći u ublažavanju efekata budućih suša.

„Stoga, ima smisla navodnjavati tokom perioda ekstremne suše, ne samo u pogledu poljoprivrednog prinosa, već i u pogledu smanjenja uticaja budućih suša, pod uslovom da je to moguće u kontekstu drugih sektora kao što je upravljanje vodama“, objašnjava Bahn.

To znači da, pored zaštite zemljišta, upravljanje raspoloživim vodnim resursima sve više dolazi u fokus. Austrija, koja se dugo smatrala „vodotornjem“ zbog svojih obilnih vodnih resursa, mora, prema Bahnu, prvo naučiti kako da upravlja vodom u promenjenim uslovima.