Raduša i dijaspora pamte Svetomira Nikolajevića

Povodom 182 godine od rođenja srpskog pisca, političara, profesora i akademika Svetomira Nikolajevića, u osnovnoj školi u njegovoj rodnoj Raduši kod Uba upriličena je svečanost „Iz zaborava ka svetlosti“. Pored toga, obeležene su i 32 godine od kada škola, koja je zapravo istureno odeljenje škole „Sveti Sava“ u Pambukovici, nosi ime ovog velikog čoveka.

Istoričar kustos Pedagoškog muzeja u Beogradu Filip Trajković govorio je o životu i delu ove značajne ličnosti istorije, politike, kulture i umetnosti u Srbiji u drugoj polovini 19 veka.

Pesnik Dragan Pavlović predstavio je Nikolajevićevu knjigu „Iz Skandinavije (putničke beleške)“ koja čitaoce vodi kroz Dansku i Norvešku, otkrivajući nam lepote severa kontinenta.

Članovi „Udruženja Svetomir Nikolajević“ darivali su školsku tablu i globus školi u Raduši, dok su učenici četvrtog razreda kupljene knjige, a učenici prvog razreda školska torba i kompletan školski pribor. Program je vodio Radovan Puletić.

Potomci Svetomira Nikolajević su osvetlili njegov put od rodnog sela Raduše preko evropskih Univerziteta do mesta gradonačelnika Beograda, ministra unutrašnjih posla i konačno do premijera Srbije 1894. godine.

Potomak Svetomira Nikolajevića, Dejan Nikolajević, koji živi u Beču, uručio je zahvalnicu istoričaru Filipu Trajkoviću.

Takođe, na sam dan rođenja prvog Srbina koji je kandidatovan za Nobelu, na Nikolajevićev grob u Beogradu, potomci, i članovi Udruženja položili su cveće.

Potomci, na čelu sa Dejanom Nikolajevićem iz Beča, čine sve da on dobije spomenik i ulicu u rodnom kraju.

„Treba da dobije svoje mesto u istoriji i kulturi gde mu i pripada“, rekao je Dejan Nikolajević koji je prisustvovao susretu sa njegovom suprugom Gocom, ćerkom Anom i zetom Nemanjom.

Inače, povodom gotovo dva veka od rođenja ovog istaknutog Srbina,  u okviru programa „Iz zaborava ka svetlosti“, predstavljena je knjiga „Nastanak i razvoj naučne slavistike Beča“ univerzitetskog profesora Wolfganga Rorbacha iz Beča.

S obzirom na to da je u jednom delu rada Svetomir Nikolajević, kao profesor Velike škole, predavao opštu istoriju književnosti, sa posebnim osvrtom na književnost Slovena i Srba, predstavljanje Rorbachove knjige bilo je prilika da se uz podsećanje na Nikolajevića govori i o ljudima koji su slovenske jezike i književnosti proučavali u Beču.

Istaknuto je da slavistika u Beču živi i danas, podjednako snažno kao nekada, te da povezuje kulture i ljude bez obzira na nacionalnost.

Autor Wolfgang Rorbach objasnio je da je želeo da napiše knjigu koja bi, poput leksikona, predstavila slaviste zaslužne za nastanak i razvoj ove naučne oblasti u Beču.

Njegova namera bila je da poveže ljude, jezike i naučnu tradiciju koji su se razvijali u zajedničkom kulturnom prostoru, a koje su kasnije razdvojile političke i nacionalne podele.

„Odavno sam imao ideju da treba jedna knjiga da se napravi kao jedan leksikon: ko su ti slavisti bili, od početka do danas. I onda sam rekao: ‘Ljudi, ja ću sada pokušati — ili ćete mene uništiti ili predstaviti na televiziji.’ Hvala Bogu da me nisu uništili, nego da sam danas tu“, rekao je autor.

On je naveo da je podsticaj za rad pronašao i u raspadu Jugoslavije, koji je za njega bio teško razumljiv, naročito zbog ličnog iskustva života među ljudima različitih nacionalnosti.

Slavistika i Beč povezani su vekovima, a dokaz za to su brojni srpski prosvetitelji.

„Slavistika je deo kulturnog nasleđa ovog grada, a za njen opstanak važan je odnos prema tradiciji“, rekao je Rorbach, navodeći da je vidi kao kulturnu dragocenost koju treba čuvati, poput arhitekture i drugih prepoznatljivih obeležja Beča.

Njeno osnivanje povezao je sa potrebom da se u tadašnjoj višenacionalnoj monarhiji proučavaju jezici i kulture slovenskih naroda, koji su činili značajan deo stanovništva.

Na pitanje šta danas konkretno postoji od slavistike u Beču, Rorbach je izdvojio Institut za slavistiku.

„Tu se proučavaju brojni slovenski jezici, ali se čuva i znanje o jezicima koji se više ne govore. Danas to imate kao jedan dragoceni spomenik. Vi možete svaki slovenski jezik koji postoji još naučiti i čitati o tim jezicima koji više ne postoje“, kazao je on.

Autor je podsetio da je u Beču studirao slavistiku i srpskohrvatski jezik, a doktorirao 1972. godine. Govoreći o istoriji ove oblasti, pomenuo je Franca Miklošiča, Ljudevita Gaja i Vuka Stefanovića Karadžića.

Govorio je i o promenama posle raspada Jugoslavije, kada su srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski dobili zasebne nazive i status. O razlikama među njima izneo je svoje viđenje, poredeći ih sa nemačkim jezikom koji se govori u Austriji i Nemačkoj.

„Nemački jezik se razlikuje u Nemačkoj i Austriji više nego što se razlikuje, ili razlikovao, hrvatski i srpski“, rekao je autor.

Rorbach je u razgovoru naveo i da je rođen u Beču, da mu je majka bila Srpkinja iz Velike Plane, a otac Austrijanac koji je odrastao u Beogradu.

Otac je za njega imao drugačije planove, ali je on izabrao slavistiku.

Govoreći o vezama dva naroda, Rorbach je naveo da u Beču ima 45.000 mešovitih austrijsko-srpskih brakova – zajednica iz kakve je i sam potekao.